Nove pustolovine planinarske škole – Planina Čvrsnica

Bila je to samo još jedna u nizu dugo isčekivana planinarska nedjelja.Ne znam za ostale,ali ja sam iz veselih svatova produžila na planinu,a u glavi su mi još uvijek odzvanjale one zavijuše od sinoć.Penjanje mi nije baš veselo bilo.Polazak je bio u 8h i bilo nas je dosta.
Ubrzo smo stigli na određeno mjesto,parkirali smo aute i izašli na zrak čekati ono još jedno Jopino „EKIPA, IDEMO POLAKO!“ Naravno to ne bude baš polako, ali moramo šutiti i slušati Jopu . Krenuli smo iz kanjona Dive Grabovice 100 mNv , kroz grabovu i bukovu šumu do planinarske kuće Žlijeb 910 mNv i dalje na planinarsku kuću Tise 1200 mNv.Na putu do gore imali smo i dva izvora vode.Uspon i put su bili dosta drukčiji za razliku od ostalih planina, i svi su govorili da je Čvrsnica ipak najljepša i posebna za otići. Tko se popenje na tu planinu,automatski se zaljubi u prirodu i samo planinarenje.
Hodali smo kratko do jedne male livade,a onda je slijedio taj pravi planinarski putić kroz gustu šumu. Bilo je predivno,predivan dan,predivni ljudi,zar treba išta više? Put je bio dosta uzak,morali smo ići jedno iza drugog .Nažalost, pogled je većinom bio usmjeren na pod ispred nas, jer je bilo dosta nezgodnih,zlih,pokvarenih i lukavih kamenja. Svaki put kad sam odlučila pogledati iza sebe ili gore bila sam potencijalna za izvrnut nogu ili jednostavno samo pasti ili čak se izgubiti u obližnjoj provaliji. Ništa strašno. U početku smo svi skupa išli,ali kasnije je to sve drukčije. Tu su oni koji ne odmaraju već žurno i hitro idu prema gore kao da ih čeka neka kutijica sa blagom. Vidim ja , noge se tresu , same sebi podapinjaju , ali nema predaje. Onda ide grupica sa sredine među kojima sam bila i ja, pa ne kaže se džabe „ZLATNA SREDINA“ jel tako ? Na kraju su oni najpametniji. Ljudi idu polako ,odmore,ispričaju jedno drugom svoje životne priče,korjenove,neki zaključe da su rođaci,pojedu,popiju pa nastave. U jednom trenutku na jednoj krivini sam shvatila da sam potpuno sama, ne čujem one iza sebe, ne vidim one ispred sebe.Sama.Samo ja i suho lišće.Samo ja i visoka mršava drveća.Samo ja i pokoji skromni žuti cvjetić koji vodi bitku sa lišćem,ali ipak pobjeđuje.Samo ja i ptice.E,tu sam se zaustavila.Stala i gledala.Stala i slušala.U tom trenutku primjetiš visoko drveće koje nam je zaklonilo baš svaki pogled na civilizaciju.Bila sam oduševljena.Uzela sam gutljaj vode i nastavila dalje slušati zvuk suhog lišća i grančica pod težinom mog tijela. Da ja ne bi sad počela opisivati svaku grančicu na putu, uglavnom ubrzo smo stigli i do druge kućice gdje je nas 20-ak ostalo,dok su drugi hrabro krenuli na Hajdučka vrata(*). Bravo za ekipu. Mi smo se dole slomili dok smo vrata našli dvogledom ,a zamisli kako je njima bilo. Nama je kod kućice bilo veselo. Igrali smo kaladonta,asocijacije,jelo se jaja,špeka,paradajza…Još je plus što nas je vrijeme itekako poslužilo,ništa nije padalo,osim naših sitnih zelenih prijatelja gusjenica koje su mi na povratku u kuću iz džepova ispadale.Eto,još jedna lijepa uspomena.Sve u svemu super izlet,super ekipa i jedva čekam neku novu pustolovinu u nepoznato.

Tekst: Nikolina Sesar
(*)
Zbog veličine skupine i različite fizičke spremnosti, odlučili smo dijelu ekipe koji to želi da krene na Hajdučka vrata(2000 mnv).
Od skretanja za planinarsku kuću Tise počinje strmi uspon, a to i ne čudi jer se ovaj dio staze zove Strmenica.
Ekipa je super pratila tempo i “laganim” korakom smo napredovali prema vrhu.

Usput smo pravili kartke pauze u hladu(kojeg skoro i nije bilo), te nakon manje od 2 sata od raskrsnice za pl. kuću Tise bili smo na platou iznad Hajdučkih vrata. Gore nas je dočekalo iznenađenje, jer ekipa koja snima film o Mijatu Tomiću je upravo tada završavala scene na Hajdučkim vratima.
Imali smo čast boraviti sa  Hajducima na Hajdučkim vratima.
Nakon slikanja popeli smo se i na kotu Trinača- 2038 mnv.
Slijedio je brzi spust u Grabovicu i susret sa kolegama koji su nas čekali u podnožju.
Uspon iz Dive Grabovice na H. vrata je sigurno jedan od kondicijski zahtjevnijih uspona, prvenstveno zbog savladane visinske razlike te strmog terena. Čestitke ekipi koja se odlučila za vrh, a naravno i ostatku ekipe koja je ostala na Tisama.
Ne treba zaboraviti da je planinarenje prije svega užitak, a Čvrsnica vam to sigurno može dokazati. Nama jeste 🙂