O Vlajino, velika i jesi!!!

Roštiljamo i pijuckamo pred planinarskim domom na Bogodolu, nakon nelakog dana – milina. Navalili na me: Majo opet ti piši! Ma dajte ljudi, to je bio trenutak inspiracije. Neće se ponovit. A za danas baš nemam ništa. Ipak, pokorih se volji naroda. Nije kao o Hajdučkim vratima, al’ evo da vam štogod ispripovidim.

Probudila se u 5h ( radost ili nervoza, ne znam), a uspjela zakasnit na sastanak u 8?!  Kako?  Aj mi ti reci?

Andrej kupi mene i Mateu na pumpi u Potocima pa se nakon 5 min vraćamo po moje štapove – ostali na pumpi. (Majo jesi glavu ponijela?!  Kud ćeš takva na Čabulju, jadna ne bila.)

U Bogodolu pred domom neka mukla atmosfera. Šta vam je ljudi, mislim se. Jeste ljuti, umorni, nenaspavani?  Šuti, ne diraj u osinjak, ko zna šta je, možda ti se samo čini…nego pritegni gojzerice, ustegni gaće i put pod noge. Bit će oni dobri čim se popnu.

9 sati. Već pripeklo, dašta će…Vlaga iz zemlje, a sunce odozgo bije, znoj sa čela lije… (a mogla sam kući ležat!)

Još Goca pritišće sa strane – ajde Majo, gas, gas! Ma sjaši, bolan! On valjda konta motivira me, a meni ko da me još gura nazad. Samo da ne moram i sve ću, takva sam.

Subjektivni osjećaj: mostarski ćelopek oko Ilindana, a ti gonjaš neke zafrkane papire po uredima. Ljepota!

Miranda ga malo sauliše. Valja ona meni kraj mene. Kasnije on vadi planinarsku maramu – poklon iz Slovenije. Ja s radošću odmah stavljam na glavu. Hvala Goca -sad sam pravi planinar!  (Džaba ti je to bilo, oprostila sam ti tek na vrhu zbog ona 143ml pive. Podijelit jednu jedinu pivu s rajom – e to je ljudskost!  😀 )

E dobro…probio prvi znoj, a i puhnu vjetra malo. Lakše se diše. Lijepo je sve, ali Bože što si ovdje baš štedio na drveću??  Stigli smo do Gonđuše, malo se okrijepili. Koliko sam važan lik, kako li me poštuju… Kad god ja do pauze pristignem ljudi na noge skaču!  (ma kreću dalje 😀 )

Uskoro i ja krenula. Ne mogu stizat one brze, a dosadno mi čekat ove što još sjede. Aj polako ću sama. Markacije odlične, ni budala ne bi promašila – ali budala promašila.

Ma nije da sam toliko smotana, nego me neka dragost obuzela u onoj šumici. Napokon hladovina, mir i tišina. Odlutah u maštu…Bog zna gdje, možda i do Omiša. Tako se nađoh na strmini… nit mogu lijevo ni desno – ni gore ni dole. To vam je ona subjektivna opasnost u planinarenju o kojoj su nam pričali – ja sam školski primjer!

E šta ću sad!? (sama sebe psujem). Lišće mokro, klizavo, štapovi samo smetaju. Zafitljah ih gore ko Sara Kolak koplje te nekim tree-rock-climbing stilom, upri Sonja brdo je, iščupah se odatle.

Stigli me i ostali. E gdje ste prije bili…

Eeeee ovo do sad je bilo mila majka. Ukaza se preda mnom i taj najavljivani uspon. Tko misli ići, bez pogona na sve 4 jok! Strmina čini mi se pod 90, ruksak me vuče nazad, sreća ima i mene pa pretegnem. Guz, guz do gore, ne okreći se sine, muka će ti doć.

Još me pri vrhu Goca (jel ti se štucalo ovih dana? 😀 ) naložio da popriječim preko grebena, jer brže ćemo.

Uff, izbih gore konačno! Pa zar baš toliko kasnim?! Ne vidim naroda. Mrak pao. Samo zvjezdice pred očima. Baš je fino teturat po rubu na 1780m, a još sam na rubu živaca.

Kad progledah i bilo mi uspori malo, e druga je to već priča :D. Kažu da su takve i porođajne muke. Grizeš, psuješ, čupaš sve oko sebe, a onda ko talatin, brižna majka i supruga  😀

Pogled puca sve do mora, ljudi veseli (šta sam vam rekla). Slikanje kod križa – dašta! Joj što sam sretna, volim cijeli svijet!

Vadim makarone, ali nemam teka. Jedem ja njih, oni mene. Nije dugo prošlo, puče grom negdje i reče Goca da je bolje da krenemo. Paraj kazan i nizbrdo, kiša će!

Bilo je lakše sići nego sam očekivala. Malo lijevo, malo desno, malo na guzicu, ma dobro je. Bila ja na Vlajini, eeej!  😀

Cura ispred mene, Zglobex je nazvah (nemoj se ljutit, to je od milja 😀 ) stalno izvrće noge. Kraljica svako malo stane pa vrati zglob u čašicu, i nastavi dalje. Valjda kod nje takve postavke po defaultu.  E svašta!

Stid mene od mene, prava-zdrava, a kukam, te je prestigoh od sramote.

A pred domom, kad smo stigli, milina ona s početka priče. Iskupili se za stolom, loži se vatra, vade mrzle pive. Pridružili se i biciklisti iz Mostara. Pa i Dugi dođe u neka doba – on popravlja bilo kakav dan!

Već se planira Omiš; ko s kim, kako, gdje. Lorna me prisvaja u svoj šator, smijucka se, nešto mi sumnjiva…Ma s njom ću ja ipak, al čekat ću da ona prva zaspi… 😀

Tu ću završit s pričom jer sam oduljila. (ama ne sjećam se dalje, psssst!)