Planinarska škola i Čabulja

cabulja-

U nedjelju je održan 3. izlet planinarske škole. Nakon dvotjedne “planinarske” pauze, ekipa je krenula na Čabulju… a kako je to izgledao pročitajte u nastavku.

E dočekala ja i nedjelju napokon! Zbog vremenskih neprilika i praznika rada imali smo dvotjednu pauzu tako da sam se jako poželjela izleta. Naš novi izlet je bio na Čabulju. Čabulja je, pored Veleža, druga planina čije padine izgrađuje Mostar. Njen najveći vrh je Velika Vlajina 1780 m/Nv i od Bogodola 840 m/Nv je potrebno nekih 3 i pol sata hoda. Neispavana ali puna entuzijazma ušla sam u bus i jedva čekala da krenemo. Moju pažnju je odmah privukao djedica Ivan koji je krenuo s nama i koji je većini bio najzanimljivi član ekipe i ja se nadam da će opet ići s nama. Krenuli smo u 8h, vozili se cestom Cim-Goranci-Bogodol  i iskrcali kod planinarskog doma u Bogodolu. Prvo smo se premazali kremom za sunčanje pa pošli lagano asfaltnom cestom i onda skrenuli na makadamski put. Vodič nam je zadao fin, umjeren tempo koji je čitava grupa mogla pratiti ali smo zbog sunca koje je upeklo većinom svi bili mokri. Sreća pa su kasnije u pomoć stigli oblaci i sakrili malo sunce. Pauze su bile kratke i slatke, taman da „dođemo sebi“ i nastavimo dalje. Čabulja je gola i kršovita planina tako da put i nije nešto fin ali ipak ima svoje čari i meni je bilo baš zanimljivo i ugodno. S obzirom na to da se nisam mnogo umorila bila sam jako zadovoljna ali kada smo došli do Gonđuše i kada nam je rečeno da ćemo napraviti dužu pauzu jer  nas čeka uspon, znala da slijedi najgore. Put kroz šumu mi nije bio naporan ali onda je na red došao strmi kamenjar i tu sam se baš umorila. Kada sam ugledala vrh, križ i natpis Velika Vlajina, mojoj sreći nije bilo kraja. Bila sam ponosna na samu sebe i sretna što sam izgurala taj uspon pošto onaj pogled vrijedi svega. Vide se okolne planine i kanjon Drežanke a oblaci su doprinijeli još zanimljivijem pogledu. Tu smo se zadržali nekih sat vremena. Naslikali se, najeli, odmorili i krenuli nazad. Već u šumi počela je propadati kiša a nakon pauze kod Gonđuše ja sam ostala sa grupicom koja je krenula malo kasnije jer smo čekali da svi siđu. Vodič je išao zadnji kao i uvijek da pazi da nitko ne ostane a ja sam se, ne znam kako, našla u ulozi vođe prateći markacije. Čudila sam se da su mene pustili da idem prva i ne znam šta je bilo ljudima da mene prate jer sam inače smotana ali vjerojatno su mislili da znam šta radim. Ubrzo sam shvatila da se u biti sjećam puta kojim smo dolazili a i markacije su jasno vidljive i skoro na svakom koraku tako da smo išli kuda i treba. Čitavim putem ne samo da je padala kiša, nego je u neka doba počeo pljusak  krupe koja nas je i izudarala i zaledila tako da sam ja do doma u Bogodolu stigla mokra, promrzla i vidno neraspoložena. Promatrajući ostale vidjela sam da nisam jedina koju je krupa dokrajčila ali opet mi je bilo drago što sam doživjela nešto novo i bit svega je da pomjeraš svoje granice a ja sam svoje sigurno pomjerila. Čim smo se presvukli, najeli i odmorili atmosfera je bila opuštena kao i inače. Razvedrilo se nebo a i naša lica.  Počele su opet šale i smijeh a do polaska nekolicina nas je stigla i popiti piće u kafiću koji se nalazi odmah do planinarskog doma. Zaključak nam je bio da na vremensku prognozu više i ne trebamo gledati pošto smo ovo izgurali. Meni je, sve u svemu gorilo! I tko god nije išao tješit će se „E i bolje da nisam išao kad je takvo nevrijeme bilo“. Nije bolje, propustili ste divan pogled, druženje i pravu pustolovinu!

Iz tipkovnice Marine Marić.